Da li je besplatan prevoz zaista besplatan?

Uvođenje besplatnog javnog prevoza u Beogradu otvorilo je niz pravnih i finansijskih pitanja za poslodavce i zaposlene. Ključno pitanje jeste kako se ova odluka uklapa u postojeći pravni okvir koji reguliše naknadu troškova prevoza zaposlenih. Dok je ranije postojala jasna zakonska obaveza poslodavaca da zaposlenima isplate minimalan iznos za prevoz, pri čemu je referentna vrednost bila cena prevozne karte u javnom saobraćaju, sada postoji dilema da li je ta obaveza i dalje važeća, ako je usluga prevoza za sva lica na teritoriji Grada Beograda, počev od prvog januara 2025. godine, besplatna.

Da li poslodavci i dalje imaju obavezu da zaposlenima isplaćuju naknade za prevoz i pod kojim uslovima je to ostvarivo, budući da više ne postoji referenca po kojoj su taj trošak isplaćivali – visina cene karte u javnom saobraćaju?

Koji su to modaliteti postupanja za poslodavce u novonastalim okolnostima i pod kojim uslovima je moguće ostvariti svrhu isplate naknade troška prevoza?

samo su neka od pitanja koja se nameću nakon donošenja odluke o besplatnom javnom prevozu na teritoriji Grada Beograda.

Da li smo dobili odgovor od Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja?

Povodom novonastale situacije, oglasilo se Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. Naime, Ministarstvo je izdalo mišljenje u kojem se, između ostalog, navodi da “ne ulazeći u način na koji će zaposleni dolaziti i odlaziti sa rada, zakon je definisao visinu troškova prevoza koju poslodavac mora da mu nadoknadi i koja je određena prema visini cene karte u javnom saobraćaju. Naime, zakon polazi od pretpostavke da trošak za dolazak i odlazak sa rada uvek postoji (osim kada poslodavac organizuje sopstveni prevoz), da zbog toga zaposleni treba da ima pravo na naknadu ovog troška”.

Međutim, čini se da je Ministarstvo rešavanju ovog problema pristupilo nedovoljno opsežno, s obzirom na to da mišljenje ne daje jasne instrukcije za postupanje u praksi. Pored toga što je neprecizno, mišljenje ne uzima u potpunosti u obzir sve relevantne propise kao ni pravnu prirodu naknade troška, što dovodi do pravne nesigurnosti i izaziva poteškoće u praktičnoj primeni. Ministarstvo dodatno pojašnjava da „zaposleni nisu po automatizmu izgubili pravo na naknadu troškova prevoza, već je potrebno rešiti pitanje načina i visine isplate ove naknade“. Ovim se odgovornost za utvrđivanje načina i visine isplate naknade troškova prevoza stavlja na poslodavce, budući da je Ministarstvo mišljenja da konkretne uslove i visinu naknade za prevoz zaposlenih mogu da regulišu poslodavci putem opštih akata i ugovora o radu. Takođe, prema mišljenju Ministarstva, poslodavci bi „trebalo da se rukovode visinom poslednje isplaćene naknade za prevoz“, pre novonastalne situacije u vezi sa besplatnim prevozom u Beogradu, što je takođe jedna paušalna odrednica koja nije utemeljena na realnom trošku.

Zaključuje se da nije upitno da li će se isplaćivati troškovi prevoza zaposlenima, već se javlja dilema u pogledu načina i visine isplate ove naknade, a na poslodavcima je da opštim aktom i ugovorom o radu „urede merilo za naknadu troškova dolaska i odlaska sa rada rukovodeći se visinom poslednje isplaćene naknade po tom osnovu”, kako se to navodi u mišljenju. To znači da poslodavci moraju sami razjasniti na koji način će se isplaćivati naknada za prevoz, kao i da li će i u kojoj visini biti isplaćivana. Ovakav pristup otvara prostor za različita tumačenja i primenu u praksi, što dodatno komplikuje postupanje poslodavaca, budući da pitanje visine i načina isplate naknade ostaje nejasno i neutemeljeno na konkretnim parametrima.

Pored toga, Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja ukazuje i na odredbu člana 80. stav 2) Zakona o državnoj upravi, kojom je propisano da mišljenja organa državne uprave nisu obavezujuća. Dakle, dodatan izazov predstavlja i to što mišljenje Ministarstva nije obavezujuće, a što zajedno sa svim ostalim nejasnoćama čini da se poslodavci, ali i zaposleni, suočavaju sa problemima u implementaciji, što dalje otvara prostor za različite interpretacije i pravnu nesigurnost.

Naknada troškova prevoza ili dodatno primanje?

Tradicionalno, naknada troškova prevoza služila je za pokrivanje realnih izdataka zaposlenih, a ne kao deo zarade. S tim u vezi, članom 18 stav 1 tačka 1) Zakona o porezu na dohodak građana je predviđeno poresko oslobođenje u pogledu naknade dokumentovanih troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada – do visine cene mesečne prevozne karte u javnom saobraćaju, odnosno do visine stvarnih troškova prevoza. Međutim, u postojećoj situaciji, kada zaposleni nemaju realan trošak mesečne karte za javni prevoz, isplata bilo kakvog iznosa od strane poslodavca koja je u vezi sa besplatnim javnim prevozom smatrala bi se dodatnim primanjem, koje je podložno oporezivanju i obračunu doprinosa. To bi posledično značilo i povećanje poreskog opterećenja poslodavaca koji žele da nastave sa isplatom naknade troška za dolazak i odlazak sa rada zaposlenom u skladu sa neobavezujućim mišljenjem Ministarstva, ukoliko bi se karakter tog davanja tretirao kao benefit za zaposlenog koji nema stvarne troškove, na šta se plaćaju porezi i doprinosi.

Sa ovim u vezi, očekujemo da se izjasni i Ministarstvo finansija sa dodatnim mišljenjem.

Da li se otvara put diskriminaciji zaposlenih?

Postavlja se i pitanje diskriminacije zaposlenih kod poslodavca koji za dolazak na rad koriste javni prevoz koji nije besplatan, odnosno zaposlenih koji u skladu sa opštim aktom poslodavca ili ugovorom o radu i dalje imaju pravo samo na isplatu realnih troškova dolaska i odlaska sa rada. Naime, dok ove kategorije zaposlenih isplaćenu naknadu koriste radi pokrivanja realnih troškova prevoza, zaposleni koji žive i rade u Beogradu i koriste samo javni prevoz za dolazak i odlazak sa rada bi praktično ostvarivali dodatni benefit ukoliko bi im poslodavac isplaćivao neku naknadu povodom dolaska i odlaska sa rada iako je prevoz besplatan. Ovo pitanje zahteva detaljnu analizu i eventualno prilagođavanje internih akata poslodavca kako bi se obezbedila ravnopravnost među zaposlenima i pravičnost u primeni propisa, a posledično ravnoteža i zaštita prava svih zaposlenih.

Pravna neizvesnost za poslodavce i zaposlene

U trenutnim okolnostima, iako je javni prevoz u Beogradu sada besplatan, pravni tretman naknade za prevoz zaposlenih ostaje nerazjašnjen. Poslodavci su suočeni sa pravnom nesigurnošću i mogućim dodatnim troškovima u vidu poreza i doprinosa na naknadu koja ranije nije imala taj status. Dok zvanične institucije ne donesu konkretna pravna tumačenja, kako poslodavci, tako i zaposleni, ostaju u neizvesnosti o budućem tretmanu ovog prava.

Preporuka poslodavcima je da pravovremeno konsultuju pravne stručnjake kako bi osigurali zakonito poslovanje, dok zaposleni treba da budu upoznati sa svojim pravima i načinima njihove zaštite.