Srbija usvojila Zakon o digitalnoj imovini

Proteklu deceniju obeležila su revolucionarna rešenja u sferi digitalne tehnologije, koja ocrtavaju obrise nove „tehnološko-ekonomske paradigme“, te se u više država otvorilo pitanje pravnog uobličavanja novonastalih finansijskih i poslovnih obrazaca. U tom smislu, Narodna skupština Republike Srbije je 17. decembra 2020. godine usvojila Zakon o digitalnoj imovini (“Službeni glasnik RS”, br. 153/2020), čime se Srbija svrstala među pionire u uspostavljanju regulatornog okvira u ovoj oblasti.

U nastavku predstavljamo sažeti pregled najvažnijih aspekata sistema uspostavljenog ovim zakonom.

ŠTA JE DIGITALNA IMOVINA?

Zakon digitalnu imovinu definiše kao „digitalni zapis vrednosti koji se može digitalno kupovati, prodavati, razmenjivati ili prenositi i koji se može koristiti kao sredstvo razmene ili u svrhu ulaganja“. Važno je naglasiti da su iz opsega ovog pojma isključeninovac i postojeći finansijski instrumenti u digitalnom obliku (digitalizovane hartije od vrednosti, elektronsko bankarstvo).

Premda je, bez svake sumnje, okidač za zakonodavnu aktivnost u ovoj oblasti bio vrtoglavi razvoj i skok popularnosti blockchain tehnologije i na njoj zasnovanih kriptovaluta, Zakon o digitalnoj imovini prihvata načelo tehnološke neutralnosti. Drugim rečima, primenjuje se na svu digitalnu imovinu, bez obzira na tehnologiju u njenoj podlozi, čime se nastoji izbeći da njegove odredbe usled daljeg tehnološkog napretka izgube na značaju.

Zakon izdvaja dva najbitnija modaliteta digitalne imovine – virtuelnu valutu i digitalni token.

Virtuelna valuta kao sredstvo razmene

U izrazito neusaglašenom uporednopravnom okruženju kada je reč o pravnom statusu virtuelne valute (zakonska rešenja se kreću od shvatanja kao vrste robe, pa sve do priznavanja za alternativu tradicionalnom novcu), naš zakonodavac se opredeljuje za pristup prema kome virtuelne valute nisu sredstvo plaćanja, već sredstvo razmene, i to ukoliko ih fizička ili pravna lica prihvate kao takve.

U praksi se, međutim, može stvoriti privid plaćanja virtuelnom valutom, u konstrukciji gde posrednik, koji vrši uslugu prihvatanja/prenosa digitalne imovine u smislu ovog zakona, vrši njenu automatsku konverziju u odgovarajući iznos u dinarima. Ovaj inovativni model su pojedini subjekti primenjivali i pre nego što je utvrđen zakonom, ali se teško može očekivati da će takav vid „plaćanja“ poprimiti značajnije razmere neposredno po donošenju ovog zakona, budući da se one i u svetu prvenstveno koriste u svrhe investiranja.

U svetlu aktuelnih dešavanja, najznačajniji oblik obuhvaćen ovim pojmom su svakako kriptovalute – virtuelne valute koje počivaju na kriptografski obezbeđenim, decentralizovanim, peer to peer monetarnim sistemima, kao što su bitcoin ili ethereum.

Digitalni token – zakonski okvir za „crowdfunding“

Za razliku od virtuelne valute, koja u svojoj podlozi ne mora imati nikakvu drugu imovinu, digitalni token je neimovinsko pravo koje predstavlja druga imovinska prava u digitalnoj formi, poput prava da korisniku budu pružene određene usluge.

Uvođenje ovog instituta čini potencijalno najznačajniju novinu kada je reč o podsticanju domaće privrede, budući da otvara mogućnost jednostavnog finansiranja start-up kompanija i različitih inovativnih projekata. Naime, na ovaj način je stvorena normativna podloga za „ICO“ finansiranje iz Srbije, čime zakonodavac evidentno nastoji da zadrži domaće „kripto-biznise“, šaljući im signal da mogu, i kao privredni subjekti registrovani u Srbiji, prikupljati kapital iz celog sveta na ovaj način, u uslovima pravne sigurnosti. ICO (Initial Coin Offering) proces, nastao tokom poslednje decenije zahvaljujući razvoju kriptovaluta, je svojevrsni pandan inicijalnoj javnoj ponudi (prvo emitovanje akcija putem kojeg privredno društvo iz nekog od zatvorenih oblika prelazi u javno otvoreno akcionarsko društvo), s tim da je ova vrsta prikupljanja kapitala znatno jednostavnija i nije skopčana sa rigidnom regulativom i visokim troškovima, što je čini pristupačnom i primamljivom za kompanije u razvoju.

U tom kontekstu, predviđa se da će se ovaj zakon primenjivati i na digitalnu imovinu koja ima odlike finansijskog instrumenta (inače predmet Zakona o tržištu kapitala), koja ispunjava određene uslove. S obzirom na to da Zakon o digitalnoj imovini predviđa znatno povoljniji režim izdavanja i sekundarnog trgovanja, ovim se takođe pružaju opcije jednostavnog prikupljanja kapitala, na primer putem izdavanja blockchain korporativnih obveznica.

IZDAVANJE I SEKUNDARNO TRGOVANJE

Zakon ne ograničava sámo izdavanje digitalne imovine, ali uslovljava oglašavanje istog izdavanjem takozvanog „belog papira“. Imajući u vidu da se digitalna imovina po pravilu izdaje sa namerom prikupljanja sredstava od većeg broja ljudi, te da oglašavanje predstavlja gotovo neizostavan element tog poduhvata, ovakav zakonski režim je samo nominalno slobodan.

Ideja koja stoji iza instituta „belog papira“ jeste da se zaštite investitori, na način što će im se omogućiti da donesu informisanu odluku o investiranju i procene rizike vezane za ulaganje u digitalnu imovinu. U pitanju je dokument koji sadrži podatke taksativno propisane zakonom, čije objavljivanje mora biti odobreno od strane nadzornog organa (Narodne banke Srbije ili Komisije za hartije od vrednosti) u zakonom regulisanom postupku.

Kada je reč o sekundarnom trgovanju, razlikuju se platforme za trgovanje digitalnom imovinom,kojima upravlja licencirani organizator, i OTC tržište („Over the Counter“), na kojem se transakcije odvijaju bez posrednika. Interesantna novost je što zakon prepoznaje i izričito dozvoljava korišćenje takozvanih „pametnih ugovora“ – kompjuterskih programa ili protokola koji automatizuju sprovođenje već zaključenih ugovora, na način što su njihove odredbe inkorporirane u sam programski kod.

REGULISANJE DELATNOSTI PRUŽALACA USLUGA

Privredni subjekti koji pružaju „usluge povezane sa digitalnom imovinom“ igraće značajnu ulogu u novouspostavljenom sistemu, posebno imajući u vidu da bankama nije dozvoljeno da obavljaju tu vrstu delatnosti (sa izuzetkom čuvanja kriptografskih ključeva). Zakon široko određuje ove usluge, pri čemu za pojedine izričito propisuje da se mogu pružati putem kriptomata, svojevrsnih „kripto ATM-ova“, koji danas postoje u više gradova u Srbiji.

Aktivnosti pružalaca usluga su do sada bile ograničene jedino odredbama Zakona o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma. Novi pravni režim podrazumeva njihovu obaveznu registraciju i dobijanje dozvole za rad, za koju su propisani uslovi poput minimalnog kapitala (čija polovina može biti nenovčani kapital, što uključuje i softver), kao i niz obaveza koje su prvenstveno usmerene na zaštitu interesa korisnika.

DRUGE NOVINE I OČEKIVANJA

Zakon otvara mogućnost da se digitalna imovina pojavi kao sredstvo obezbeđenja potraživanja i to u vidu zaloge i fiducije. Kada je reč o unošenju digitalne imovine kao ulog u privredno društvo, to je moguće samo u slučaju digitalnih tokena, i to ako se ne odnose na pružanje usluga ili izvršenje rada, dok je za virtuelne valute to izričito isključeno. Ističemo i da je naročita pažnja posvećena zabrani zloupotreba na tržištu, te su osnovni oblici: zloupotreba insajderskih informacija i manipulacija na tržištu, predviđeni kao krivična dela.

Treba imati u vidu da Zakon o digitalnoj imovini predstavlja samo kostur celovite regulative u ovoj oblasti, te se u narednom periodu očekuje donošenje akata kojima će se precizirati pojedini instituti i urediti neka otvorena pitanja, poput „rudarenja“ kriptovaluta. U tom smislu, najviše pažnje zainteresovane javnosti privukle su izmene poreskih propisa, kojima se po prvi put uređuje oporezivanje digitalne imovine. Da li će, kroz tumačenje i primenu, ovaj zakonodavni poduhvat ostvariti ciljeve koji se ističu kao njegov povod, pre svega povećanje konkurentnosti srpske privrede i sprečavanje zloupotreba u ovoj oblasti, ostaje da se vidi.